Maksim Klasanović je proveo osam teških godina u zatvoru na Tajlandu, a nedavno je opisao horor koji je doživeo u ovoj zemlji.
Maksim Klasanović, koji je u Nemačkoj odrastao i školovao se, a kao mlad se zaputio na Tajland, egzotični “raj na zemlji”, gde je lepo živeo, stvorio porodicu i uspešno radio godinama.
Međutim, 30. aprila 2011. godine u Puketu, njegov život se okrenuo naglavačke kada je na insistiranje svog prijatelja Džona otišao na jednu žurku i pristao da Džonu i jednom Amerikancu da broj dilera.
Kada je diler stigao, Maksim je krenuo sa Džonom i Amerikancom i ušao u automobil. Pre nego što je došlo do bilo kakve primopredaje, odjednom su ih opkolili naoružani muškarci. Diler je iskočio iz kola i pobegao već spremnim motorom, dok je Maksim istrčao iz kola i počeo da beži, ali je ubrzo sa Džonom bio uhapšen.
ŽRTVA “NAMEŠTALJKE”
“Kasnije smo saznali da mi nismo bili jedini koji smo uleteli u tu zamku, već da su i drugi momci koji su bili u zatvoru u Puketu, kroz tog istog Amerikanca bili uhvaćeni, jer mu je policija ponudila da radi za njih i da mami strance, kako bi smanjio svoju kaznu. To smo mi mogli da vidimo i kad smo bili uhapšeni, jer njega nije bilo nigde. U stanici policije smo videli kako se on šeta napolju”, počeo je Maksim svoju priču za Mondo.
U stanici, policajci su Maksimu ponudili dogovor, ali bilo je to nešto na šta nije mogao da pristane…
“Ja sam bio taj koji je napravio najmanji prekršaj i mislili su da sam spreman na sve da bih sebe izvukao. Međutim, ja jesam imao poznanstvo (sa dilerom), ali mi nije palo na pamet da nekoga drugog dovedem u takvu nevolju. Osećao sam se samo i prevareno i kako onda ja da prevarim nekog drugog. Zato sam policiji na tu ponudu rekao da ja ne znam nikoga i da nemam nikakve brojeve.”
PAKLENI ADVOKAT
Kako bi se što brže izvukao iz nepovoljne situacije, Maksimu porodica pronalazi advokata preko spiska iz ambasade, ni ne sluteći da prevarama nije kraj…
“Advokat je izmislio priču da je njemu policija rekla da ja treba da promenim svoju izjavu – da slažem da ne poznajem Džona i ostale, ali kada sam to onda uradio, policajci su me onda začuđeno gledali. Tad sam već znao da nešto ide pogrešno. I kada je policija došla da izjavi da sam ja lagao pred sudom, tada sam znao da me je prevario i ja sam dobio 13 godina. Nisu ni spomenuli da je moj krivični deo bio to što sam ja dao broj telefona drugu, a on je dao tom Amerikancu i njih dvojica su onda zvala dilera. Na sudu su izjavili sa da sam lagao pred sudom i da ja poznajem Džona koji je moj prijatelj, i da oni imaju informaciju da mi sarađujemo kao banda. Oni su to dodali jer su bili ljuti što sam ja promenio izjavu. Pre toga su uvek bili na mojoj strani i govorili mi da kažem istinu, i da ću onda ići kući, da je moj prekršaj najmanji. Uglavnom, dobio sam toliko godina jer su me okarakterisali kao člana bande”, otkriva Maksim za naš portal.
Advokat ga je posle dve nedelje posetio u zatvoru i obećao mu da će sav novac (52.000 evra) vratiti, da bi na kraju njegovoj majci vratio samo 3.000 evra uz reči da “treba da bude srećna što je i to dobila, jer je on trebalo da bude osuđen na doživotnu kaznu”. Takođe je posle saznao da mu je ukrao i “roleks” sat koji mi je policija oduzela pri hapšenju. On je navodno sat vratio njegovoj majci, ali kada je kasnije izašao, video je da je u pitanju kopija, a ne “roleks”.
U trenutku kada je čuo da će na Tajlandu robijati tolike godine, Maksim kaže da ništa nije osetio.
“Praznina. Nije bila mogućnost nijedan osećaj da osetim. Jednostavno sam seo i sledeća dva sata sam bio u nekoj praznini. Nisam plakao, bio tužan ili ljut, ništa od toga. To je neka vrsta praznine koju je teško opisati. Nema emocije. Možda je neka vrsta i šoka, ne znam.”
ZVONO NA 15 MINUTA
“Kad nemaš nekog iskustva o zatvorima, očekuješ samo ono što poznaješ kroz film ili knjige. Kada sam došao do ćelije, bilo je 180 ljudi u ćeliji u tom trenutku. Sve sam očekivao samo nisam to – da ne mogu da nađem mesto da spustim nogu da bih došao do tog mesta kod toaleta gde su stranci. Jedan Tajlanđanin mi je rekao da idem ka njima, jer sam jedan od njih. Dođeš tamo i u šoku si. Sediš i gledaš u njih. Svi te odmah pitaju ko si, odakle si, zbog čega si tu. Na Tajlandu, 12 grama droge je veliki prekršaj”, priča Maksim za MONDO o svojim prvim danima u zatvoru u Puketu gde je proveo godinu dana i sedam meseci, nakon čega je prebačen u Bombat Piset Klangu, najteži zatvor u Bangkoku, gde je proveo još šest i po godina do pomilovanja za koje u početku nije ni sanjao da će biti moguće.
“Sve je kao film. Gledaš i razmišljaš, gde se ovde sedi, gde ćemo da spavamo, ko je ovaj narod. Svi te gledaju raznim očima, u tom trenutku kao da vidiš 1.000 različitih emocija koje padaju na tebe i ne znaš šta da misliš. Osećaš taj miris iz toaleta, a iznad nas stranaca su smestili neko zvono koje se udara na svakih 15 minuta kao znak čuvarima koji su napolju da je sve u redu. To zvono ide celu noć i ceo dan, nikada ne prestaje. Treba ti dve, tri nedelje dok uspeš da spavaš sa tim, da živiš sa tim, svetla su upaljena stalno… Od tada počinje život u zatvoru. Od dana do dana učiš više, kada otvore ćeliju, trčiš na pranje, pa na jelo. U početku si niko i ništa, tako ćeš i da dobiješ – koliko vode ostane za pranje, šta ostane od jela, ako uopšte i možeš da jedeš tu hranu. Sve je doživljaj. Nemaš vremena da dođeš k sebi, da staneš i zastaneš da razmisliš o svemu. Prve dve, tri nedelje si samo u nekom stanju, čudiš se stalno”, otkriva on.
Maksim je onda počeo da piše. Imao je dnevnik, tačnije papiriće koje je skupljao, i na kojima je svako veče pred spavanje beležio događaje za koje kaže da je smatrao da ih “ne sme zaboraviti”. Tako je i nastala njegova knjiga koju je objavio po izlasku pod nazivom “Bio sam u paklu i pronašao raj u sebi”, a koja se može naći u knjižarama.
“TUKLI SU IH NEMILOSRDNO”
“Tajlanđani su u suštini miran, dobar narod – mi smo bili loši. Nas 50 stranaca, bili smo glasni, uvek imamo nešto da kažemo. Oni znaju svoju zemlju i u kakvoj su situaciji, pa su mirniji. Nas su pustili na miru. Mi smo imali svaki dan neki problem među sobom, neko se svaki dan tukao. Ljudi su gubili živce – neki su poput mene imali ženu i decu napolju, drugi su shvatili da neće nikada izaći, ali 90 odsto je njih je bilo prevareno od strane advokata. Neki su izgubili i više para nego što sam ja. Prvi u hijerarhiji su naravno Tajlanđani. Oni su najvažniji u njihovoj zemlji – kako van zatvora, tako i u njemu. Na drugom mestu su svi drugi Azijati, mi belci smo na trećem mestu, a na četvrtom mestu su crnci”, ističe Maksim i otkriva kako su čuvari mogli da budu brutalni – ali samo prema svom narodu:
“Imali smo mnogo tih čuvara koji su tu kao psihopate. Nas nisu toliko dirali, jer su se možda plašili od ambasada, ali njihov narod, ko se nije pridržavao tih zakon unutar zatvora, njih su tukli mnogo. Video sam neke stvari koje nisam mogao da shvatim da čovem može to čoveku da uradi. Bilo šta da urade, mali prekršaj, da je ukrao malo od jela ili nekome lupio šamar, mnogo su to kažnjavali. Bilo je i onih koji su samo hteli da pokažu da su oni tu moć, pa trojica, četvorica čuvara opkoli jednog zatvorenika i udaraju ga da svi gledaju. Nas je bilo 2.000 ljudi u zatvoru u Puketu, pa nas oni odvedu na fudbalsko igralište gde udaraju dvojicu zatvorenika i nas puste da svi gledamo. Bilo ih je svakakvih, a malo je bilo onih koji mogu ili žele da nam pomognu.”