U 54. SAM DOBIO SINA, MESEC DANA RANIJE MI AMPUTIRANA NOGA! Ispovest ratnog veterana Mirka: Bog mi nešto uzeo, a nešto dao! (FOTO)

U mojoj 54. godini 30. januara mi se rodio sin prvenac. Moj Marko! Samo mesec dana pre njegovog rođenja zbog dijabetesa i gangrene sam ostao bez leve noge, amputirana mi je do malo ispod kolena. Gospod Bog je meni i ženi ovim detetom podario sreću, nešto mi je uzeo, a nešto dao, priča ratni veteran Mirko Janićijević iz sela Vrelo kod Kuršumlije.

 

– Moje muke počinju još od one grozne 1999. Sedamdeset i nešto dana bio sam na Kosovu, ali o tome ne mogu više ni da pričam… Bio sam zdrav kao dren, a posle rata me snađoše muke i ovaj podmukli šećer – kaže Mirko.

 

– Posle rata nisam odmah išao kod lekara, nisam ni sanjao da će ta boleština da me snađe, a sve je krenulo od nervoze koja mi je ostala. Pre desetak godina su mi zvanično dijagnostikovali dijabetes. Pre tri godine, baš za vreme korone, na desnoj nozi su mi odsekli četiri prsta zbog gangrene čiji je uzrok bio šećer. Ostao mi samo mali prst.

Bolest nije stala, već je napredovala, pa je gangrena zahvatila i drugu nogu.

Prošle godine se pojavila i na levoj nozi, i to preko leta. Krenulo od prstiju, pomodreli su… Amputirali mi mali prst. Ali je gangrena zahvatila nogu, pa su je amputirali skoro do kolena. To je bilo u decembru. Moja supruga Milosava (44), s kojom sam osam godina u braku, bila je u osmom mesecu trudnoće.

 

Milosava je kod kuće bila sama i morala je da čuva i stoku, od koje žive.

 

– Ja u bolnici… Molio sam jednog mladića da ode da joj pomogne. Ni ovce više nismo mogli da puštamo jer ima vukova. Živimo od stočarstva i poljoprivrede, nemamo nikakvih primanja. Sredinom decembra sam izašao, prodao ovcu i kravu da imamo para kad stigne beba. Sunce nas je ogrejalo 30. januara, kad smo dobili naše prvenče. Krstili smo ga Marko, da nosi pravo srpsko ime. Pre Marka u Vrelu 30 godina nije zaplakala beba.

On je sada moj centar sveta. Pomažem ženi koliko mogu, čuvam ga, ali i svaki drugi dan moram na previjanje u Kuršumliju. Nas troje živimo u staroj, oronuloj kući. Sada imamo sedam ovaca i kravu. Imamo mleko, krpimo kraj s krajem. Prvo mora da ima za dete, a za nas šta ostane. Nekada sam radio i u hotelu, pa kad se zatvorio, išao sam u nadnicu, a sad imamo samo ono što uzmemo kad prodam nešto od stoke – kaže skromni Mirko.