Do kraja života Mileva Marić nije progovorila o svom ogromnom doprinosu nauci.
Dr Velimir Abramović podseća na malo poznate detalje iz života Mileve Marić Ajnštajn i na tri decenije pravnih sporova i cenzure koji su sprečavali da javnost dobije uvid u istinu o zajedničkom životu i naučnom radu Alberta i Mileve.
Zašto Mileva Marić Ajnštajn do kraja života nije progovorila o svom ogromnom doprinosu i zajedničkom naučnom radu sa Albertom? Kakav je bio njen život posle razvoda? O ovome i drugim malo poznatim detaljima iz njenog života, pripoveda nam Dr Velimir Abramović, koji je pokušao da „zaviri“ u unutrašnji svet ove nadarene heroine.
Život ove talentovane žene i dalje je obavijen velom tajne. Koja je najveća tajna o Milevi Marić Ajnštajn?
“Dve su velike tajne o Milevi. Prva – praktično, ona je uradila Specijalnu teoriju relativnosti; druga – Albert i ona su imali vanbračnu kćerku Lizerl. Ipak, mislim da je najveća tajna njen doprinos Albertovom radu, o čemu Mileva nikada ništa javno nije rekla.
No, tu su brojni savremenici koji svedoče o njenom doprinosu nauci, između ostalih Avram Fedorovič Jofe, ruski fizičar i član Akademije nauka SSSR-a. On je u oktobru 1955. posle Albertove smrti, objavio članak posvećen uspomeni na Alberta u vodećem ruskom fizičkom žurnalu. On je tu napisao da su 1905. u ‘Analima fizike’ objavljena Albertova tri članka koja su utemeljila tri osnovna principa na kojima se fizika 20. veka razvijala. Te 1905. Jofe je radio kao asistent kod Rengena koji je tada bio u uređivačkom odboru ‘Anala fizike’, pa je čitao radove pre objavljivanja. Jofe piše da je tada video sva tri epohalna rada čiji je autor bio izvesni ‘Ajnštajn-Marić’, do tada nepoznati službenik u Zavodu za patente u Bernu.”
On je bio od nje psihološki zavistan jer Albert zapravo nije naučni um. On je jedna umetnička priroda i to se vidi po načinu na koji on piše i govori. To je sve vrlo lepo, sa puno emocija napisano i rečeno, ali jedva da ima trunke racionalnosti u nekim njegovim izjavama. Iz njihovih pisama vidi se da je između njih bila velika ljubav. Oni su se duhovno srodili. Što se kaže „brakovi se na nebu sklapaju“. Onda je ta duhovnost prešla u emociju i u praktički zajednički život.
Njihov razlaz nije bio ni emotivni, ni duhovni, već moralni. Kada je on otpočeo ljubavnu vezu sa Elzom i kada mu je slava udarila u glavu, Albert je prema Milevi postao vrlo grub. Naređivao bi joj da ga ne uznemirava, da mu tačno u određeno vreme donese čaj, kafu, jelo… Praktično, počeo je da se ponaša prema njoj kao prema služavci.
Ali Mileva nije pristala na to. Već sledećeg dana, pošto je Austrougarska monarhija objavila rat Kraljevini Srbiji, Mileva je sa decom i u pratnji dobrog (zajedničkog) prijatelja koji je došao po njih, otputovala u Cirih. Mileva je bila neobična i hrabra žena, a Albert emotivno nezreo.”
Stiče se utisak da je Ajnštajn bio težak i kapriciozan čovek. Još dok su bili u braku imao je aferu sa drugom ženom. Posle njihovog razvoda, javnosti nije poznato da je Mileva imala druge ljubavne veze.
“Oni su bili ‘Jedan Kamen’ kako je Mileva o njima često govorila. ‘Jedan Kamen’ (Ein Stein) je prevod njihovog prezimena sa nemačkog na srpski. Venčali su se 6. januara 1903. Čak i posle njihovog razlaza i zvaničnog razvoda (1919), nije poznato da je Mileva imala nekog muškarca pored sebe.
Uostalom, kad je Mileva umrla 1948. Albertovi zastupnici su ubrzo došli u Švajcarsku, pretresli celu kuću i ko zna šta sve sklonili i uništili. Zanimljivo je da je u Cirih, pre njih, doputovala prva supruga njihovog sina Hansa kako bi pomogla da se spremi Milevin stan. Dok je sređivala stvari, ona je pronašla i kutiju sa porodičnom prepiskom koju je Mileva sačuvala, gde su se nalazila i ljubavna pisma sa Albertom. Ona je tu kutiju ponela sa sobom u Ameriku, a Hans ju je čuvao neotvorenu sve do očeve smrti. Ali kada je Hans pokušao da objavi ovu prepisku, Albertovi ‘čuvari zaostavštine’ su izdejstvovali sudsku zabranu publikovanja. Ovo je samo jedan od mnogih primera nastojanja ‘čuvara Albertove reputacije’ da zataškaju istinu. Cenzura je bila stravična! Bilo je potrebno više od tri decenije pravnih sporova da bi se javnosti dozvolio uvid u istinu o njihovom zajedničkom životu i naučnom radu.”
Albert Ajnštajn nikada nije video ćerku Lizerl.
“Mileva je sama došla u Srbiju kod svojih roditelja kako bi se porodila. Ali postoji sačuvana prepiska između nje i Alberta baš iz tog perioda. Albert joj je pisao iz Ciriha: „Naprosto ne mogu dočekati trenutak da te zagrlim i potom da živim sa Tobom… A onda ćemo orno zajedno raditi i imati novca kao pleve!“
Ne treba smetnuti sa uma da se na postojanje vanbračnog deteta u Švajcarskoj toga doba nije gledalo sa naklonošću. Takva ljaga mogla je da naruši Albertove izglede za napredak. Njihovo dete – bila je cena koju su morali da plate za brak koji su planirali i njegov prvi stalni posao u Bernu na koji je dugo čekao.”
Jedno od pitanja odnosi se i na to od čega se Mileva izdržavala posle razvoda i zašto joj je Albert uopšte “dao” novac od Nobelove nagrade?
“Ona je držala časove matematike i klavira. Izdavala je stanove. Od novca koji joj je Albert „poklonio“ od Nobelove nagrade kupila je i tri kuće u Cirihu koje je rentirala. Povremeno je primala prihode od rente kuće u Novom Sadu, kao i novac sa svog računa u ‘Srpskoj banci u Zagrebu’ koji su joj slali kumovi Gajin.
Ceo iznos novca koji je dobio od Nobelove nagrade, Albert je „dao“ Milevi, nekoliko godina nakon njihovog razvoda, a taj uslov se nalazio u ‘Presudi o razvodu’ u kojoj je Mileva bila Tužilja, protiv profesora Alberta. Troškove suđenja snosio je Tuženi-Albert. Ova Presuda je zanimljiva jer je sud u tački 2. zabeležio iskaz Tuženog ‘da već četiri i po godine održava intimne odnose sa svojom rođakom iz Berlina’. Sud je proglasio ‘Tužiljin zahtev za razvod braka na osnovu preljube verodostojnim, bez potrebe daljih dokaza’.
Presuda se nalazi u Cirihu, datirana je 14. februara 1919. i danas je dostupna istraživačima.
U Presudi o razvodu takođe piše: ‘Profesor Ajnštajn u slučaju razvoda i u slučaju da dobije Nobelovu nagradu, glavnica iznosa od nagrade, postaje vlasništvo g-đe Mileve Ajnštajn, i deponovaće tu glavnicu u švajcarsku banku’. Tako je Milevi pripalo nešto više od 170.000 švajcarskih franaka kao priznanje za njen naučni rad, i to 1922.
Ovo jasno govori da je Mileva bila svesna udela koji je imala u Albertovim ostvarenjima, pa je kasnije, kada se njihova idilična saradnja okončala, to svoje pravo ostvarila u Nagodbi o razvodu.”
Vremenom je Ajnštajn postao hladan i čak možemo reći zao prema Milevi.
“On je bio čovek na ego tripu. Obožavao je sebe i svoj rad. Nije mu bilo teško ni da ostavi porodicu, uz neko trivijalno objašnjenje. Smatrao je sebe za polu Boga. Jednom prilikom je izjavio da „želi da sazna planove Boga!“. To je jedan ironični teizam.
Ni njegova druga supruga, u braku sa njim, nije se provela bolje od Mileve.
Ali za razliku od Mileve, Elza je žmirila na njegove brojne afere. Njihov zajednički život bio je obeležen Albertovim neverstvima i ‘ašikovanjima’ koja su ušla u ‘porodična predanja’. Albert je govorio da Elza ume da mu ponekad ide na živce i da ‘nije neka intelektualka’.”