DOBRODOŠLI U NAJBOGATIJE SELO U SRBIJI – OVDE PARE NISU PROBLEM: “Komšija podigne sprat, a ja iz inata 3 sprata”

Najbogatije gastarbajtersko selo u Srbiji poseduje raskošne kuće koje ne možete ni da zamislite!

Točka slovi za najbogatije selo u našoj zemlji, ima svega 90 domaćinstava i 110 kuća, jer pojedine porodice imaju i po dve raskošne vile! Naime, ovo nesvakidašnje mesto u Srbiji nalazi se nedaleko od Požarevca, a njegovi stanovnici su još tokom 60-ih i 70-ih godina odlučili da odu u Austriju, Nemačku, Italiju, kako bi obezbedili sebi bolju budućnost.

 

To im je pošlo za rukom, te su potom ogromne svote novca uložili u skupocene domove od kojih zastaje dah! Sada 80 procenata meštana radi u inostranstvu. I svi govore po tri jezika.

 

Najmanja vila ima “samo” 300 kvadratnih metara, dok se najveća prostire na više od 1.000 kvadrata. Uradili su uličnu rasvetu, uveli telefone, sami platili izradu asfalta, a pošto su im lopovi obijali kuće, postavili su video-nadzor ili ih osigurali. Mnogo zlatnih detalja, nameštaj koji je jako skup, mermer, gvožđe… I sve to čuvaju pripadnici obezbeđenja.

Nije tajna da se u selu nadmeću ko će imati više kvadrata i bolju vilu.

“Kaže: Je*em ti božju majku, ja ću da te ubijem i rešio čovek i udario ga tu (pokazuje žena na svoj potiljak), i pao dole”, kaže jedna meštanka objašnjavajući kako funkcionišu međuljudski odnosi i da zbog njih dolazi do ubistava.

Pojedine vile poseduju čak pet kupatila, od kojih su sami domaćini rekli da nikada nisu ni ušli u svako. Na fasadama se nalaze gipsani ukrasi u obliku lavova, konja, labudova i sokolova, a iznutra Luj Viton zavese i Versaće pločice i stolovi.

Sa druge strane, u tom rangu je i selo Gomilica, a je po mišljenju nekih ljudi ono lepše.

 

U ovom velelepnom naselju jedna žena ima kuću sa trideset soba, a svaka je drugačije boje!

Osim toga, dvorac o kojem se najviše pisalo u medjima je uglavnom pust tokom godine. Mnoge ekipe su želele da u njemu snimaju kadrove serija i filmova, ali domaćini to ne dozvoljavaju. Osim skupocenog nameštaja, u dnevnoj sobo se nalazi i ogromna fontana.

Kako je izgled neverovatno raskošan, zaintrigirao je i austrijske medije, te je jedna dečak je pre tri godine pričao baš o svom rodnom mestu u Srbiji za austrijske novine “Heute”.

 

“Živim u Beču više od 20 godina. Moji roditelji nisu imali bog zna šta kad smo odlazili odande zbog rata i počinjali novi život u Beču… Zašto smo se uopšte preselili, nemam pojma. Radnika uvek treba, govorila je moja majka, a u to vreme naći posao na Balkanu bilo je ravno nuli, priseća se u popularnom blogu na sajtu austrijskog dnevnog Hojte (Heute) jedno gastarbajtersko dete sa naših livada i njiva.

 

Da se zna, moji roditelji ovde nisu zaradili veliku lovu, bilo je dovoljno tek za preživljavanje… U početku živeli smo u jednosobnom stanu, a nešto kasnije u malo većem, ali ništa luksuzno. Barem ne u Beču! Ali su zato moji roditelji odlučili da grade kuću van Beča, otprilike 600 kilometara južnije, da budem precizniji…

 

Nisu oni jedini koji nisu zaboravili svoje korene… Tamo, u starom kraju, takve se kuće grade da se teško mogu i nazvati kućama – to su prave vile i palate! Pa samo pogledajte Gomilicu, srpsko selo koje bi uverilo i najnevernijeg Tomu. Ali, nažalost, nijedno od tih sela nije živo, to su pusta sela…

A zašto? Zato što njihovi vlasnici žive i rade u Austriji i Nemačkoj, a sve što zarade ulažu u te palate u kojima niko ne živi?! Jedan od vlasnika tih palata kaže: Dok je još bio šiling, komšija digne dva sprata, a ja iz inata tri…

 

I nije Gomilica jedina… Širom nekadašnje Jugoslavije takvih sela, koja bi glatko mogla da ugoste i holivudske zvezde, bilo je svuda…

 

A onda dođe leto i tokom tih nekoliko dana prosto se učini da u tim selima nekog i ima… Zašto? Zato što se Austro-Jugosi vraćaju u zavičaj, ali ne na odmor…

 

Za tih godinu dana toliko se prašine nakupilo, a trava je toliko porasla po dvorištima da tih nekoliko dana odmora provedu ribajući svoju palatu, perući i koseći pre povratka u onu jednu sobicu u Beču…

 

I moja porodica ima jednu takvu kućerdaču. Kada smo tamo bili poslednji put? Ne sećam se… Kada ćemo ići ponovo? Nemam pojma… Ali kako izreka kaže: Ko ima, ima… Iako nikom nije od koristi”, zaključio je.