Zdenka Mijailović imala je težak život, Centar za socijalni rad joj je daleke 1992. godine oduzeo sina, dok je bila u Nemačkoj. Sina nije videla više od 30 godina.
Živi u Francuskoj, sa četvoro dece i veliku podršku u svom suprugu. Miloš, sin koga nije videla 31. godinu pronašao je putem društvenih mreža i stupio u kontakt sa njom.
Zdenka Mijailović, autor, i Snežana Repac, psiholog, gošće u jutarnjem programu Redakcija, razgovarale su o ovoj životnoj priči sa voditeljkom Oljom Lazarević.
Mijailović je podelila svoju priču od 1992. godine.
– Te godine sam odluičila sa suprugom iz drugog braka, da odem u Nemačku. To je bilo vreme kada je počeo rat u Jugoslaviji, u potrezi za boljim životom za sebe i svoju porodicu i da stvorim uslov tamo da i oni dođu. Međutim, nije bilo šanse da ih dovedem, uveli su vize. Nije bilo linija autobusa, aviona, i u tom kratkom periodu desio se jedan nesrećni slučaj u Srbiji, kada je Miloš imao dve godine. Na momenat je ostao sam na ivici prozora. Video ga je komšija, polako se primakao i skinuo dete sa prozora. To je bio alarm za policiju i socijalni rad. Ni ja, ni biološki otac nismo bili tu, a on ga nije ni želeo. Oni su ga uzeli i odmah dali na usvajanje. Niko me nije obavestio, samo su ga oduzeli i dali na usvajanje! – ispričala je Repac.
Ponovni susret sa sinom nazvala je sudbinom.
– Srednji sin mi je na društvenim mrežama čestitao rođendan, da bi mi nakon nekog vremena stigla poruka “konačno sam video svoju majku”. On je već znao moje ime, ali nije znao gde sam. Zato što je dalja rođaka po biološkom ocu, došla do njega, i dala mu informacije o meni. On me je tražio i verovatno je pronašao i profil mog sina i tako je nastala konverzacija porukama – rekla je.
Pored šoka koji je usledio, sin Mijailović je rekao da joj ništa ne zamera.
– Pamtim njegove prve reči koje su bile “opusti se, šta je bilo, bilo je, ništa ti ne zameram”. Napisao mi je poruku da prestanem sebe da osuđujem, da me on ne osuđuje, da sam bila nemoćna, da svi mi grešimo i da ćemo biti ok. Pokušavala sam da ga nađem, ali porodica koja ga je usvojila dala mu je svoje prezime – rekla je.
Danas će posle trideset godina videti sina.
– I ja sam usvojena već pri izlasku iz bolnice. Imala sam sreće da me je usvojila osoba koja je bila više nego majka. I ona je preminula 1992. godine, kada sam ja otišla u Nemačku. I Miloš je imao lepu sudbinu sa majkom koja ga je usvojila. U knjizi “Osuđena” opisujem celokupnu golgotu koju sam preživela. Eto, moralno sam jaka, i to me tera napred. Kroz nju sam želela da pošaljem poruku da nikad ne treba stajati – rekla je Miailović.
Psiholog Repac se razgovoru pridružila komentarišući rad socijalnih službi 1993. godine, a zanimalo je sledeće:
– Zadržala bih se na tome da je Zdenka majka još četvorice sinova. Dakle, bila bi kompetenta majka i MIlošu – rekla je pa upitala Mijailović da li je zbog takvih okolnosti lakše podnela oduzimanje sina Miloša.
Mijailović je odgovorila.
– Nije mi bilo lakše. Držala me je vera i nada da će doći taj dan kada će se on vratiti i došao je – rekla je Mijailović.