Dino Saničar odrastao je u džungli Utar Pradeša u Indiji, a odgajali su ga vukovi sve dok ga lovci nisu pronašli 1867. godine i odveli u sirotište.
Tokom prvih nekoliko godina rastao je u uverenju da je pripadnik čopora. Tek kada su ga lovci otkrili kako spava u jednoj pećini, odveli su ga u obližnje sirotište.
Zaposleni u sirotištu su pokušali da ga nauče stvarima i veštinama koje do tada nije znao, poput hodanja i pričanja. Međutim, jaz koji se stvorio između ljudskog ponašanja i onoga što je naučio od životinja je bio preveliki da bi Dino uspeo da ga preskoči. Priča o pravom Mogliju nije se završila poput one u crtanom i animiranom filmu.
Kako je ulovljen Dino Saničar?
Jedne noći, grupa lovaca probijala se kroz džunglu kada je naišla na čistinu. Iza nje se nalazio ulaz u pećinu u kojoj je, kako su lovci tada verovali, živeo vuk samotnjak.
Lovci su već bili spremni da ulove svoj plen, kada su shvatili da to što vide nije životinja. Bio je to dečak, ne stariji od šest godina. Nije im prilazio niti je odgovarao na njihova pitanja.
Lovci su ga doveli u sirotište Sikandra Mission u gradu Agra. U sirotištu su mu dali ime Dino Saničar, što na hindi jeziku znači subota — dan kada je stigao.
Prilagođavanje
Tokom boravka u sirotištu, Saničar je dobio još jedno ime: “Dečak vuk”. Prema pričama zaposlednih u sirotištu, Saničarovo ponašanje je više ličilo na ponašanje životinje nego na čovečije. Hodao je četvoronoške i teško je stajao na dve noge. Jeo je samo sirovo meso, a onda bi – poput životinja kada hoće da naoštre zube – glodao kosti.
– Lakoća sa kojom se snalazio na četvoronoške je iznenađujuća – pisao je jednom svom kolegi Erhart Luis, upravnik sirotišta i dodao:
– Pre nego što proba bilo koju hranu, on je pomiriše, a ako mu se miris ne bi svideo, on bi je bacio.
Komunikacija sa “pravim Moglijem” je bila teška iz dva razloga, on nije koristio ljudski govorni jezik, te je režao i zavijao, ali nije razumeo ni neverbalnu komunikaciju poput pokazivanjem prstom u neki predmet.
Iako je Saničar na kraju uspevao da razume kada mu se neko obraća, on sam nikada nije naučio da govori jezikom kojim su govorili ljudi koji su brinuli o njemu. Možda su za njeg zvuci ljudskog govora jednostavno bili previše strani. Međutim, što je duže boravio u sirotištu, sve više je počeo da usvaja ponašanje ljudskih bića. Naučio da stoji uspravno i, prema rečima negovatelja, počeo je sam da se oblači. Neki čak kažu da je pokupio i jednu ne baš sjajnu osobinu: pušenje cigareta.
Saničar je 1895. imao samo 35 godina kada je umro od tuberkuloze. Iako je većinu svog kratkog života proveo u društvu ljudi, nikada se nije u potpunosti prilagodio životu u sirotištu.
Iako kratak, njegov život bio je inspiracija za jednu od najpopularnijih priča “Knjiga o Džungli” Radjarda Kiplinga, koja nam daje nadu da je suživot ljudi i divljih životinja moguć, a koju je ekranizovao Volt Dizni.